52. Сликарска колонија у Липовцу 2024.
Окупљање уметника на различитим живописним дестинацијама, које је давне 1905. године покренула наша уважена сликарка Надежда Петровић у Сићеву, показало се као добра креативна пракса, која је заживела од половине прошлог века.
Потребу да уметници истражују, упознају нове амбијенте, пределе, траже нове подстицаје за креативни рад и размењују различита искуства, покрећу једни друге на креативне експерименте, стварајући ван свог устаљеног радног амбијента, препозната је у ширем региону. Многе колоније се континуирано одржавају и данас, оснивају се нове, отварају се нови простори за боравак и рад уметника.
Сликарска колоније Липовац траје у континуитету од 1973. године, од када
Општина Топола и село Липовац, као домаћини, окупљају сликаре да у питомом шумадијском амбијенту стварају.
Међу првим учесницима били су и Никола Граовац, Пеђа Милосављевић, Боба Словинић, Раша Тркуља, Мома Антоновић, Коста Богдановић, касније током деценија и уметници средње генерације – Ђорде Арнаут, Јошкин Шиљан, Вера Стевановић, Предраг Терзић, Нина Тодоровић, Горан Ракић, Владимир Ристивојевић, Љубомир Вучинић, Душан Ђокић….
Од 2009. организацију Сликарске колоније Липовац преузима Културни центар Топола уз подршку Општине Топола и сеоских домаћинстава – домаћина уметницима. Његов мали стручни тим посвећен је организацији многих културних манифестација у Тополи – Међународног Фестивала дуодраме, Филмског фестивала, Међународног фестивала фолклора.
Фонд Ликовне колоније који се формирао у Културном центру у току последњих петнаест година је око 250 слика уметника различитих генерација или стилских опредељења.
Селекторка 52. Сликарске колоније руководила се, пре свега, идејом да се фонд збирке колоније употпуни радовима уметника чије је стваралаштво релевантно за проучавање сликарских пракси и поетика краја 20. века и почетка 21. века, а који први пут бораве у Липовцу, са визијом да ће у блиској будућности амбициозни тим Културног центра и Општине Топола осмислити простор за сталну галеријску поставку овог драгоценог сликарског фундуса.
Без обзира на ограничено време реализације, уз све излете које су им домаћини организовали са тежњом да им се омогући да осете дух места – обилазак знаменитости Тополе, манастира Венчац, Задужбинског комплекса краља Петра И на Опленцу, радионица за децу школског узраста да паралелно са уметницима стварају, позвани уметници су демонстрирали виталност изразито индивидуалних рукописа и поетика у оквиру асоцијативног и апстрактног проседеа.
„Путовање у непознато“ диптих Драгане Бојић – монументалан је и по формату и по ликовном изразу. Сликарски поступак избалансиране колористичке и гестуалне експресије, упућује на непрекидно кретање енерије наговештавајући посматрачу протезање колористичко светлосне путање и ван граница слике, што ово сликарство чини особеним и препознатљивим по свом рафинману.
Истраживање боје као примарног носиоца ликовног исказа, полазиште је и за Наду Денић и Милана Јакшића у дефинисању апстрактних композиција.
Милан Јакшић истражује квалитативно дејство овог медија, одређеним распоредом, ритмом изабраних боја у виду водоравних трака различите ширине, које се протежу целом дужином платна, са тежњом да се својства бојених површина прожимају уједно се потенцирајући међусобно, што сугестивно утиче на посматрачеву прерцепцији простора и јединствено искуство.
Енергија бојене материје је полазиште и за Наду Денић као могућност интимнијег, личног рукописа. Она у сведеном колористичком регистру обликује своја „Поља“ вођена интуицијом односно надахнућем. Дефинисана су доминантном плавом бојом и наносима боје који динамизирају површину слике и доприносе траженој атмосфери наглашене експресије и духовности.
На искуствима колажа, као резултат инвентивног упуштања у истраживања неконвенционалних сликарских материјала и поступака, уз наглашену потребу креативног померања граница ликовности, гради Милица Петровић своја асоциативна остварења „Још једна цигла у зиду“, „Сигурна кућа“. Графизам исцепканих сегмената дневних новина првог слоја подлоге равноправно учествују са гестуалним наносима боје различитог интензитета, у укупном екстатичном утиску композиције.
Испод храста старог преко 300 година, у Липовцу, где су уметници најчешће боравили, могућа су и носталгична сећања на старе цивилизације, као на сликама Весне Марковић и Миодрага Мишка Петровића, који се својим остварењима надовезују на своје актуелне сликарске опусе али и враћају се радо одређеним темама.
Слике „Изатканица“, „Винча“ Весна Марковић настају, уз култивисан осећај за меру и склад, у процесу слојевитих наноса боје - где сваки слој доприноси утиску пулсирајуће енергије – богатству структуриране површине из које израњају симболи наше богате културне баштине - винчанске фигурине или сведена орнаментика тканица.
Мишко Петровић, пак, дефинише површину платна касетирањем поља, где су сваки сегмент, сваки потез, свака линија употребљени у тачно одређеној количини, интензитету да активирају, артикулшу простор, уједно потенцирајући централни облик, знак који упућује на одгонетање симбола древне египатске цивилизације на сликама „Сећање на Еипат“ или „Конфузија“.
Високи су домети у остварењу ових дела из 2024. године, ствараних са пуном одговорношћу уметника да остављају дела за будуће генерације, да трају.
Вера Виторовић
